Početna strana > Hronika > Fond strateške kulture: Zašto Srbija nema razvojnu banku
Hronika

Fond strateške kulture: Zašto Srbija nema razvojnu banku

PDF Štampa El. pošta
petak, 21. septembar 2012.

Srbija je do 2000. godine imala četiri banke koje su se bavile razvojem: „Investbanku”, „Jugobanku”, „Beobanku” i „Beogradsku banku”. One su pokrivale 90% poslova privrede i isto toliko poslova štednje stanovništva u Srbiji i činile su osnov za privredni razvoj zemlje i izvoznu ekonomsku politiku.

Sva privredna budućnost Srbije bi se mogla simbolički sažeti u najvreliju temu protekle godine – u izraz „razvojna banka”. A zašto je Srbiji takva banka hitno potrebna?

Zato što u Srbiji razvoja odavno nema.

Na ovo se osvrnuo i novi predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, kada je sa takođe novim predsednikom Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), Sumom Čakrabartijem, obišao fabriku “Sojaprotein” u Bečeju (1. septembar 2012.).

Tada je predsednik Nikolić poručio da bi rukovodstva poslovnih banaka „trebalo da se manu spekulacija na tržištu hartijama od vrednosti, novcem i finansiranjem sumnjivih ili nepostojećih projekata”. Kazao je i da je potrebna razvojna banka iz koje “neće partijski drugovi ili članovi porodice da dobijaju kredite, već će ih dobijati oni kojima je to potrebno, oni koji će kredite vratiti i Srbiju podizati dalje”.

Setimo se: uspešne razvojne banke postoje u normalnim zemljama. Bave se podsticanjem razvoja i konkurentnosti privrede, odobravanjem dugoročnih kredita, zaštitom izvoza od političkih i komercijalnih rizika, izdavanjem garancija i poslovnim savetovanjem. Tu je i priprema izvoza, kreditiranje infrastrukture, ali i malih i srednjih preduzeća, preduzetnika-početnika, kao i ulaganje u pronalazaštvo.

Nijednu od ovih stvari Srbija danas nema zaista rešenu.

Krajem maja 2011. godine, štampa je objavila deset okasnelih ciljeva sada već bivše, a ondašnje bezrezervno proevropske Vlade Srbije. Ti ciljevi su bili: privlačenje ulaganja, smanjenje javne potrošnje, veća ulaganja u poljoprivredu, reforma javnih preduzeća, efikasnije upravljanje infrastrukturnim projektima, prihvatljive cene, osnivanje razvojne banke, mere za povećanje izvoza, rast zaposlenosti i sistemska podrška malim i srednjim preduzećima. Neuspeh u ostvarenju ovih ciljeva uzrok je zaustavljenog razvoja, oporavka i modernizacije srpske privrede. Stalno pogoršanje važnih ekonomskih pokazatelja rezultat je neokolonijalnog ekonomskog programa naturenog Srbiji. Ovaj program se ostvaruje samo u korist svetske oligarhije i krupnog kapitala. Njime se prostor postsocijalističkih zemalja tretira pre svega kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

U zlo doba, proatlantski srbijanski režim je najzad zaključio da više nije primenljiv model privređivanja koji se zasnivao na rasprodaji imovine, zaduživanju, uvozu i potrošnji te osiromašenju građana. Da smo daleko od razvoja, tj. da se privreda i dalje urušava pokazuju suve činjenice. Sâm tadašnji režim je nabrojao petnaestak opustošenih gradova; Niš, Loznica, Leskovac...

Kada je doteran narod do duvara, Tadićev režim je usvojio „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije od 2011. do 2020. godine” u kojem se prvi put pominje i predlog o formiranju Nacionalne razvojne banke.

Zašto Srbija nema razvojnu banku?

Setimo se, do 2000. godine Srbija je imala četiri banke koje su se bavile razvojem: „Investbanku”, „Jugobanku”, „Beobanku” i „Beogradsku banku”. One su pokrivale 90% poslova privrede i isto toliko poslova štednje stanovništva u Srbiji.Činile su osnov za privredni razvoj zemlje i izvoznu ekonomsku politiku.

Prevaranti tranzicije sa svojim kriznim štabovima, upali su u Narodnu banku Srbije i pomenute četiri banke. Za godinu dana završena je operacija „Dugim cevima i čekićem na banke”.

Zalaganjem tadašnjih najviših državnih zvaničnika, početkom 2002, Narodna banka Jugoslavije guvernera Mlađana Dinkića pokrenula je stečaj nad pomenutim bankama. Otpušteno je 8.000 zaposlenih.

Ubijanje glavnih srpskih banaka napravilo je brisani prostor i omogućilo nesmetan ulazak stranih banaka (sa Zapada) i lako preuzimanje kompletnih poslova.

Borka Vučić, srpski bankar svetskog ugleda, zastupala je ideju zaustavljanja stečaja nad ove četiri banke, spajanje njihovog kapitala sa zdravim državnim i mešovitim bankama i formiranje dve jake domaće razvojne banke. Jedne okrenute podsticanju izvoza, a druge okrenute kreditiranju poljoprivrede.

Da je ova ideja bila ozbiljna i ostvarljiva govori i podatak da su ukupna potraživanja ove četiri banke iznosila 6,72 milijarde evra, skoro četiri puta više od duga koji su imale kada su bačene u stečaj. Da je ova dama bila opasna za „tranzicione” planove možda sugeriše i tragičan kraj Borke Vučić.

Iz Srbije od 2001. godine izneto 22 milijarde evra na ime kamata!

Od 2001. godine do danas privreda Srbije je bankama isplatila čudovišnih 22 milijarde evra na ime kamata. Preostao je dug od oko 20 milijardi evra.

U proizvodnom sektoru posao je izgubilo 933.000 radnika. Građani i privreda postali su „neplaćeni statisti čiji je zadatak da obezbede profit bankama i vladajućoj eliti” – poručuju iz Asocijacije za razvoj malih i srednjih preduzeća.

Kamatne stope na investicione kredite privredi i na stambene kredite stanovništvu ubedljivo su najviše u Srbiji, u poređenju sa zemljama zone evra.

Ceo bankarski sektor Srbije je rascepkan i sastoji se od preko 30 banaka koje su po veličini kao dve banke u Hrvatskoj.

Štednja na kratak rok i u tuđoj valuti suštinski pokazuju nepoverenje građana prema garancijama države, bankama i ekonomskoj budućnosti zemlje.

Dokazivali su da može postojati jak novac u državi u kojoj je poslovanje zamrlo, a nezaposlenost dostigla nenormalne razmere. – istakao je Jovan B. Dušanić. A upravo precenjena vrednost dinara otvara vrata skupom i razarajućem tuđem špekulativnom kapitalu koji u krajnjem ima za rezultat drastičan odliv domaćeg kapitala iz zemlje.

Iako mala, Srbija kao i sve druge zemlje ima mogućnosti da na unutrašnjem tržištu koriguje pravila globalne konkurencije u sopstvenom nacionalnom interesu. Da zadrži svoja prirodna bogatstva, iskoristi i razvije svoje prednosti kao što su geografski položaj i podneblje.

Nacionalna razvojna banka je jedno od bitnih i nezamenljivih oruđa za ostvarenje istinskog, održivog, privrednog i društvenog razvoja.

Bežanje od čistih računa

Još u maju 2010. učesnici okruglog stola „Razvojna banka – mogućnosti i perspektive” u Privrednoj komori Srbije zaključili su da privrednici vape za jeftinijim i dugoročnijim kreditima od onih koje nude poslovne (komercijalne) banke i da je Srbiji nužno potrebna razvojna banka. U prvih nekoliko godina kapital banke bi bio ograničen i oslonjen isključivo na kapital države, koji se sada troši neefikasno, nemilice i nekontrolisano.

Početkom prošle godine paradržavni list Politika objavljuje, napokon „po migu odozgo”, indikativni temat o osnivanju razvojne banke u Srbiji.

„Nešto bez čega se ne može” oglasio je list, razgovarajući sa Vidosavom DŽagić, potpredsednicom Privredne komore Srbije. Ona je opravdano tvrdila da ne može biti održivog razvoja Srbije i projektovanog rasta, po ma kom modelu, bez jasnih mehanizama finansijske podrške i upravljanja.

Razvojna banka bi obezbedila profesionalnije i efikasnije upravljanje državnim sredstvima od postojećeg modela finansiranja koji se ostvaruje preko mnoštva ustanova, agencija, fondova i ministarstava.

Gospođa DŽagić je tada istakla da glavni razlog desetogodišnjeg političkog ćutanja i oklevanja režima jeste to što neki u eliti ne žele čiste račune. Nadrifinansijske ustanove uspešno su izbegavale kontrolu trošenja novca. Način finansiranja je odgovarao prozapadnom režimu, posebno u predizbornim kampanjama.

Buduća razvojna banka mora biti u državnom vlasništvu, a njen početni kapital ne bi trebalo da bude manji od milijardu evra. On se može obezbediti iz državnog budžeta.

„Učešće stranog kapitala u našem bankarskom sektoru iznosi oko 90%. Praktično, država je bez mogućnosti da bitnije utiče na poslovnu politiku banaka, posebno kada su u pitanju nacionalni interesi. (...) Mere koje preduzima Vlada u bankarstvu pokazuju da režim još ne iskazuje svoj interes o osnivanju razvojne banke.” – opomenuo je tada i dr Milan Vujović, član Odbora za ekonomske nauke SANU.

Dr Vujović se zalagao za efikasnije upravljanje javnim prihodima, koji se nalaze u budžetu Srbije i odgovarajućim fondovima. Podsetio je i da se samo za Nacionalni investicioni plan (NIP) iz budžeta države izdvajalo godišnje preko milijardu evra, što je predstavljalo 3,5% BDP. Iako se radilo o ogromnom novcu poreskih obveznika, građani su bili veoma malo upoznati o njihovoj nameni, upotrebi i delotvornosti.

Protivnici razvojne banke

Posebno je važna Vujovićeva dijagnoza gde je ležalo ometanje: „I dalje su veoma snažni otpori promeni monopolskog odlučivanja o korišćenju fondovskih sredstava na nivou države, a time i u gradovima i opštinama. Iza toga se kriju interesi raznih grupa, visokih aktivista parlamentarnih političkih partija i dr.”

Za razliku od ovih stručnjaka, u prethodnom (Dinkićevom) Ministarstvu ekonomije su bili mišljenja da nije potrebno stvarati razvojnu banku, kada već postoji Fond za razvoj.

U sumrak Cvetkovićeve vlade, nad Srbijom je lebdeo i Ekonomski memorandum Svetske banke sa savetima koji nisu bili obavezujući ali… Stranci su izračunali da na svakih 100 evra donacija, investicija i kredita, 40 evra bude opljačkano. Taj rezultat bivšeg srpskog režima stavio ga je u svetski vrh korupcije.

Pitanje razvojne banke, kao jedno od središnjih pitanja i makroekonomije i politike, napokon je dovelo i do izjašnjavanja proatlantske vlade, posle decenije vakuuma. Sada već bivši premijer Mirko Cvetković je 16. marta 2011. najavio osnivanje Razvojne banke. Sredinom aprila iste godine prof. Boško Živković se javno založio za što skorije osnivanje NRB, napominjući da će dalje čekanje odneti još 500.000 radnih mesta.

U međuvremenu su mnogi od njih zaista doživeli sudbinu nezaposlenih, kao što je Živković i prorokovao. Nova vlast u Srbiji – Tomislav Nikolić i Ivica Dačić (i Dinkić) – se sada suočavaju sa onim što je Tadićeva-Cvetkovićeva (i Dinkićeva) vlast morala (prekasno) da prizna.

I šta sad?

Danas je Srbija u situaciji da joj je nacionalna razvojna banka još nužnija, jer su svi makroekonomski pokazatelji danas daleko gori nego kad se zamisao o razvojnoj banci javila. Uz to, odliv kapitala preko zapadnih banaka u Srbiji se zahuktava uporedo sa dužničkom krizom u evrozoni i samo od početka prošle godine dostigao je iznos od oko milijardu i po evra iznetog novca. Jasno je da finansijskom tržištu Srbije hitno nedostaju i razvojna i druge krupne investicione banke koje će pre svega privredi ponuditi stabilne, dugoročne i povoljnije izvore sredstva od postojećih banaka. Samo tako Srbija ne bi ponovo došla u sadašnju situaciju da joj Evropska banka za obnovu i razvoj bude ne samo kreditor već i suvlasnik (?!) najprofitabilnijih domaćih proizvodnih kompleksa.

Časlav Kuzmanović

(Fond strateške kulture)